Ne znam da li je to neko začarao tad kada je prvi put 70-tih neki na nekom zidu u Londonu napisao Punk's not dead, ali to je živa istina, kaže Miki za naš portal.
U Domu omladine u Banjaluci sinoć je održana projekcija dokumentarnog filma o čuvenom punk bendu iz Smederevske Palanke – Six Pack.
Film nosi naziv “Six Pack – XXX”, a snimljen je povodom tri decenije postojanja benda.
Upravo to je bio povod da popričamo sa vokalom i gitaristom benda Milanom-Mikijem Radivojevićem. Pričali smo naravano o muzici i to u eri AI i uticaju vještačke inteligencije na nju, te dobrim koncertima i najdražim gradovima.
Kako je nastao film “Six Pack – XXX” i po čemu je zanimljiv?
Film Six Pack Triple X ili 30 ili u nedostatku bolje ideje, nismo htjeli da zvučimo nešto pretenciozno, prosto smo rekli ajmo, rimski 30. Film je nastao zbog toga što taj bend zaslužuje da ima dokumentarac o sebi nakon 30 godina rada, koji je na ovim prostorima gde mi živimo velika stvar. Ja mislim da je uspeh kada bend i 5-6 godina uspe da radi i za sebe ostavi makar jedan album, postala je velika stvar u ovo moderno doba. Svirati 30 godina je zaista jedna velika stvar, posebno ako je bend bio u gotovo istoj postavi od prvog do današnjih dana.
Najdraži momenat karijere?
Bilo ih je puno ali najdraži su prelomni trenuci u kojima je Six Pack od nekog benda koji je bio, ono, kako da vam kažem, na dnu druge lige, prešao u tu visoku drugu, ili ako ako smijem da budem neskroman, da kažem i prvu.
Primere radi, rasprodat koncert u Zagrebu, navodim Zagreb ne zato što ga izdvajamo od ostalih gradova, nego zato što prosto to nije naša zemlja tog trenutka, to nije ono tvoja parohija, to je druga neka nacija, druga neka kultura. I događa se to da tw premjeste iz prilično velikog većeg kluba u još tri puta veći klub. Mi to ne možemo ni obradit,i jer mi smo tog trenutka još prilično onako mladi, i ond rasprodamo klub. Posle toga je valjda svima nama postalo jasno da smo postali pravi bend.
Gdje je punk danas u eri AI?
Pa mislim da je na jako dobrom mestu, ne znam da li te iznenađuje moj odgovor, ali mislim da se više batrgaju u nekih drugih žanrovih nego pank. Ja ne znam da li je to neko začarao tad kad je prvi put 70-tih neki na nekom zidu u Londonu napisao Punk's not dead, ali to je živa istina. Ako sad sedneš da slušaš muziku po Spotifyma i drugim platformama, sva druga muzika koju slušaš prilično gubi na kvalitetu zbog veštačke intelijencije, jer se prilično i oslanje na nju.
A mi koji smo u pank folderu, mi i dalje to radimo ručno, što bi se reklo i dalje mi se čini da pravimo jako iskrenu muziku i da smo među retkima koji i dalje prave iskrenu muziku. Samim tim, možda nemamo koncerte koje sada posećuje, kao ranije hiljade ljudi, ako pričamo o solističkom koncertu. Možda je sad to 300, 400 ili 500, ali to je 500 onih pravih koji znaju zbog čega su tu večeras i koji su došli jer te iskreno vole.
Koji je najbolji koncert na kome si ti bio?
Najbolji koncert na kome sam ja bio je triki pitanje, zbog toga što omiljeni koncert na kome sam ikad bio je koncert mog omenjenog benda Bad Religion. A najbolji koncert na kome sam bio uopšte nema veze s ovim što ja iskonski volim. To je koncert benda Duran Duran u Beogradu koji je bio na sajmu i interesantna stvar da ne bih ni otišao na taj koncert, nego mi je upravo rejtelj filma Six Pack Triple X naterao da odem na njega.
U Banjaluci si ponovo nakon četiri godine, ovaj put drugim povodom. Prije četiri godine si bio povodom promocije svoje knjige. Šta ti se najviše dopada u Banjaluci?
Meni se Banjaluka dopada prosto i tu je ono tačka. Ono što najviše volim u njoj je svakako raja, kako biste vi rekli. Ljudi, posebno ovakvi ljudi u čijem sam društvo večeras, koji se trude da budu zadnja linija odbrane kulture i onoga što se zove urbanim.
Kada smo već kod gradova, koji je najdrži grad ili najljepši u kom si bio?
Najveći utisak u svetu na mene je ostavio Kopenhagen, verovalo li ne. Dal mi prija ta malo hladnije atmosfere nemam pojma… Podsetio me jako na gradove poput Beograda. Jako je bro, onako tutnije i vri, ali s druge strane ono 50 puta bolje skockan.
A grad iz ex-Jugoslavije koji najviše volim je Ohrid, zato što mi je iz Ohrida mama. I zbog toga, što bez te žene , ja sad ne bi stajao verovatno večeras pred ovom kamerom.
I za kraj šta bi poručio mladima koji se upuštaju u avanturu osnivanja sopstvenog punk benda?
Puno strpljenja i iskrenost prema sebi. Ako ne postoji jaka želja da se istraje u tome, bolje da ne pokušavaju ili neka to zovu nekim hobijem, a da ne lažu sebe da počinju da rade nešto što će jednog dana biti profi.
Ako hoće da rade profi, moraju da slušaju puno muzike, ali ne ove AI muzike ili te koje se gura po platformama, nego prave muzike, one koje možda pustiš na ploči. Ja znam da se sad pažnja s njima skratila maksimalno, da svi skrolujemo i da nam i 15 sekundi storija mnogo traje,. Ali i ako gledaš neku seriju, koja je, kako to ameri kažu “slow burner”, te serije možda jesu u startu malo dosadne i nikako da, ali su vrlo nagrađujuće. Isto je tako i sa slušanjem muzike. Treba biti malo uporniji, treba čuti ceo album od nekog benda i to vrlo nagradi čoveka, ne samo nekim unutrašnjim zadovoljstvom, nego i iskustvom koji izvuče odatle, koje će mu jako trebati da bi on imao dobar bend.
BLink
